Мијат ТРОЈАНОВИЋ (1902, Београд - 1984, Београд)

Студирао у Београду на Техничком факултету, Грађевински одсек (дипл. 1925). Усавршавао се на “Technische Hohschule" у Бечу (шест месеци) и на “L'École des Ponts ParisTech (École nationale des ponts et chaussées)" у Паризу (десет месеци). Запослен у “Grands travaux de Marseille (GTM)” у Паризу (1926 - 1928), Техничком бироу градилишта “Земунског моста” (1930 - 1935), у сопственом бироу (од 1935 до почетка Другог светског рата). После заробљеништва (1941 - 1945) ангажован на пословима Министарства грађевина и Министарства саобраћаја, да би каријеру наставио као професор Грађевинског факултета у Београду (1947 - 1973). Почасни доктор наука Универзитета у Београду. Добитник Ордена рада са црвеном заставом и Ордена заслуга за народ са златном звездом.

Његовим најбољим делом, Мостом на Тари (1938 - 40) врхунски је опевана Тара. Мост је својеврсна друга река у истом кориту - транспонована да скоковито лети са једним великим (од 116 метара) и четири мала вала (лука), којима, као и Тара, рефлектује природан осећај за терен по којем тече. То је надреално које врхуни у реално, река изнад реке са обрнуто (симетрично) постављеним садржајима. Са доње стране према терену су јој својеврсни валови, а горе је равна, како, можда, и теку Божје реке.

То је организам који није рођени близанац, али је поистовећен пристао тако да живи са Таром. То је витки мост - река која је дошла из руке пројектанта Мијата Тројановића, и у благом луку ухватила правац да тече Таром, величанствено се интегришући с кањоном. Тројановићеви студенти на Грађевинском факултету у Београду једнако су учили из уџбеника које им је написао о бетонским мостовима и мостовима од преднапрегнутог бетона и гледајући “живи мост” на Тари, који је у недирнуту природу тихо ушао најављујући ново време и нове потребе у саобраћају. У ишчитавању страница које су овим мостом исписане, примећујемо како је Тројановић издигао Тару без подизања бране којом неки садашњи одрођени градитељи мисле да је убију.

Мост је више од дела амбијента, тиме што је, посматрано са површине реке, пропиЊаЊем у недоглед, направљен помирљив прелаз од терена к небу, као одбегли зов уз ехо са те стране. То је грађевина која се споља види изнутра, која се прозирношћу меша са облацима. Овим мостом надограђени су и теорија, и песнички исказ, који се уобичајено опробавају на мостовима. Отеловљеном маштом, која је овде на дохват руке, многи ће видети шта су још заборавили да кажу о мостовима. Растајући се од моста нама се сплетом његових карактера, успут и даље отварају додатне слике, којим се више види но што отворене очи могу одмах да приме. Мост је изграђен на надморској висини од 806 до 811 метара, дужине 370 метара, ширине 7 метара, са коловозном траком на 150 метара изнад средњег водостаја реке.

Мијат Тројановић је своје искуство у науци и пракси једнако зналачки преносио на слушаоце предавања као путоказ по свим сегментима градње мостова, којима се највише бавио. Претежно победама на међународним конкурсима изборио се за њихову изградњу. Мост на Тари, такође изграђен после победе на конкурсу, служио је као путоказ мултидисциплинарног прилаза. Једнаким значајем интегрисао је пројектоваЊе конструкције, технику грађеЊа, рационалност, трајност и сигурност, са естетиком као неизоставном пратиљом, све укорак са последЊим достигнућима у овој области. Резултати провера које се данас врше под новим условима саобраћаја и оптерећења, са толиком видовитошћу у доба пре 1940. године, задивљују. Мост је прилика, која не би требало само да се заврши мостом, но и нечим од свих нас, које као свој део никада не заборављамо, што је Тројановић знао и остварио у савршеном и узбудљивом односу сигурности, смелости и естетике, због чега је био изузетно цењен у свету у реду конструктора.

Андрија МАРКУШ

Дела: Мост од преднапрегнутог бетона изведен на реци Еуфрат, Ирак (1962-67), на путу Багдад - Дамаск - Бејрут, (после победе на међународном конкурсу тима Тројановић - Даријевић - Гојковић); Мост на реци Усора од 87,9 м (1939); Учествује у решавању проблематике санације Старог моста на Неретви, Мостар (1960 - 70). Поред више армирано-бетонских мостова средњег и великог распона свих система (гредни, лучни) које је пројектовао , пројектује и друге врсте конструкција, као што су зграда Државне штампарије у Београду, армирано - бетонски резервоари, и тако даље. Посебно признање добија за увођење и испитивање армирано-бетонских прагова железничких пруга разорених после Другог светског рата.

Библ.: Бетонски Мостови I (1960); Бетонски мостови II (1964), Мостови од армираног и преднапрегнутог бетона до 1960 (бетонски мостови у свету од 1870 до 1960), Београд 1968; Савремени мостови од армираног и преднапрегнутог бетона (као наставак треће књиге са најзначајнијим бетонским мостовима у свету од 1960 до 1968, у част стогодишњице њиховог постојања) Београд 1974. Објавио је више од 25 научних радова и учествовао на бројним домаћим и страним конгресима и симпозијумима.

ЛЕКСИКОН СРПСКИХ АРХИТЕКАТА:
(Извод, III издањe)... http://www.leksikon.asa.org.rs/22-2015-09-30-20-03-16/531-22-23